OVO SU NOVI I NAJBOLJI NAČINI KAKO DA BUDETE USPEŠNIJI U POSLU

Sudeći po onome što čujem, čini se da prosečan čovek današnjice nije baždaren za izazove ovog sveta pa stalno smišlja kako da se malo dopinguje. Naivno sam verovala da ljudi koji popuste pod pritiskom trgnu rakijicu, pivce-dva, ili popiju persen ako baš zagusti, a onda sam saznala da postoji mikrodoziranje – ceo razrađeni sistem dopingovanja psihodelicima koji se ne smatra drogiranjem jer je reč o malim dozama i zbog toga što psihoaktivne supstance zvanično nisu narkotici.

Nije me toliko iznenadilo da nešto poput mikrodoziranja postoji (jer u određenoj fazi života shvatite da vas malo toga još može iznenaditi), ali bila sam prilično zatečena time koliko je fenomen uzeo maha, koliko zagovaračkih tekstova koji ga promovišu postoji na internetu i koliko se i kod nas odomaćio. Na forumima i blogovima postoji cela rastuća supkultura ljudi koji se hvale svojim iskustvima s mikrodoziranjem LSD-jem i magičnim gljivama, a toliko nas srdačno uveravaju kako im je super na psihodelicima da pomislite da je reč o marketingu koji mora nešto da proda. Jer, za početak, neko ko toliko uživa u životu ne bi baš gubio vreme po forumima pišući anonimne pripovetke o tome kako mu je divno, nego bi živeo punim plućima dalje od ekrana.

Svi su hteli da probaju
Trend je pokrenut u Silikonskoj dolini, američkom središtu tehnoloških inovacija. Programeri i poslovni ljudi kojima se činilo da njihova uobičajena radna sposobnost, kreativnost i lucidnost više nije dovoljna, posegnuli su za malim psihodeličnim podsticajem, nakon što je mikrodoziranje 2011. prvi put predstavljeno široj javnosti na Konferenciji za istraživanje psihodelika. Krajem 2015. časopis Rolling Stone objavio je priču o privrednicima koji mikrodoziranjem postižu poboljšanu pažnju, veću efikasnost, natprosečnu kreativnost, a pored toga i bolje jedu i spavaju, te sprečavaju ili leče anksioznost i depresiju. Uobičajenim izazovima na poslu pristupaju na nove načine i s lakoćom dolaze do ideja i rešenja, pisao je Rolling Stone, a sve to zbog mikrodoze LSD-ja ili gljiva. Osim LSD-ja i magičnih gljiva, veterani mikrodoziranja opisali su i svoja pozitivna iskustva s kanabisom, ajahuaskom, mešavinom amazonskih biljaka koje sadrže psihodeličnu supstancu DMT, i ketaminom, lekom koji se koristi za održavanje anestezije.

Posle tog članka pokrenula se lavina. Svi su hteli da probaju, a lekari i istraživači poput Džejmsa Fadimana i Rika Doblina gotovo zdušno su ih na to podsticali tvrdeći da im se ništa loše neće dogoditi jer desetina uobičajene doze LSD-ja ili gljiva ne izaziva halucinacije, nego samo „lagano osveženje i poboljšanje uvida i shvatanje“. Garantovano pojačan fokus i out of box razmišljanje zvučali su predobro da bi im ljudi zarobljeni u imperative dnevnih obaveza, koje idu preko njihovih granica, odoleli.

Pa ko ne bi želeo da proba? Da sam se zadržala samo na tim afirmativnim tekstovima, možda bih se i ja već sutra raspitivala gde mogu da nabavim tih 10 mikrograma LSD-ja ili 0,2 do 0,3 grama gljiva – desetinu uobičajene zavisničke doze. Mogla bih da se zamislim kako mi odjednom naviru genijalne ideje za nove romane, kako imam mnogo više radne i kreativne energije, s lakoćom ispisujem dvadesetak kartica dnevno i još kao od šale pospremim stan, skuvam ručak, obavim šoping, meditaciju, jogu, pilates i sitne popravke po kući. Sve to s blaženim osmehom koji transparentno dokazuje koliko me sve to usrećuje i koliko mi ništa ne predstavlja napor.

Ali klimave noge spomenutih istraživanja – sprovedenih sa anonimnim sagovornicima jer je zakonom zabranjeno zvanično ispitivati efekat tih supstanci na ljudima – ne mogu vam garantovati da se vaš mozak jednog dana neće pobuniti i osvetiti se na zastrašujuće nepredvidiv način. Nema stvari koja – koliko god imala trenutan ugodan efekat – ne menja dugoročno hemiju mozga na nama nedokučiv način o kome zasad ne znamo ništa. Kušači mikrodoziranja koji su se dobrovoljno uključili u Fadimanovo istraživanje nisu se čak ni pridržavali njegovog protokola po kome bi psihodelične stvari trebalo uzimati samo svaki četvrti dan. Svidelo im se pa su ih uzimali svakodnevno – kako to već ide sa svim supstancama na koje se čovek navuče – pa tako razlika između mikrodoziranja i pravog drogiranja postaje upitna. Prvo ide preskakanje dana u kojima bi trebalo praviti pauze, a onda i mikrodoza postaje premala jer se telo na nju već naviklo pa se mikro polako pretvara u makro, u količine koje više nisu bezazlene. Osim toga, naučnici s protivničke strane, oni koji s velikom skepsom osuđuju promovisanje malih doza psihodelika, tvrde da takve supstance zapravo smanjuju aktivnost mozga filtrirajući nadražaje. Oni pak pokušavaju da dokažu da halucinogene stvari otvaraju redukcioni ventil da bi omogućile doživljavanje sveta onako kako ga vide deca – nefiltrirano i nesputano, što se može protumačiti i kao neka vrsta regresije moždanih aktivnosti.

Bez pomagala
Tako sam lepo odlučila da ostanem prisebna. Da se držim stvarnog kapaciteta sopstvenih sivih ćelija i svog stvarnog potencijala. Drugim rečima, ne želim da me moj mozak preraste i da me dodatno zapošljava idejama za kojima bih morala da trčkaram jer jedva sustižem i ove koje imam bez sintetičke hemije. Ne želim da svoj originalni mozak silom teram da radi bolje. To bi bilo kao da priznajem da takav kakav jeste nije dovoljno dobar pa moram da ga „zakačim na pojačalo“ da bi zadovoljio sve zahteve koje život pred mene stavlja. Možda i nije, ali zašto bih ja uvek (ili bilo kad) morala da budem fit, sveža, natprosečno kreativna, snalažljiva, brza i hodajuća banka genijalnih ideja – ako to nisam? Valjda je svako od nas najbolja verzija sebe onda kada to može da bude bez halucinogenih pomagala, u svom savršeno prirodnom najboljem izdanju koje ionako ne mora da bude savršeno.

Ljuti me činjenica što smo ušli u eru kada čovek mora da se dopinguje za uobičajen radni dan i da na to tako olako pristajemo. Tendencija medikalizacije društva toliko je uzela maha da je kljukanje svim i svačim postalo sastavni deo života: tabletica za spavanje, za smirenje, pa malo žešći anksiolitik, pa antidepresiv – i tako sve do 10 mikrograma nečega psihoaktivnog da bismo što uspešnije ishalucinirali poboljšanu verziju sebe, sveta, posla, ljubavi i svega ostalog što nam već sutra neće biti dovoljno pa ćemo malo povećati dozu. E pa hvala lepo, umesto mikrodoziranja biram svoj mikrosvemir u kome je sve kako treba bez ikakvih pomagala.

#1799.
Aleksandar fon Humbolt otputovao je u Latinsku Ameriku i primetio da domoroci žvaću lišće koke koje suzbija apetit i uveliko olakšava rad na zemlji.

#1859.
Hemičar Albert Niman izolovao je aktivne komponente iz stabljike koke. Prva primena kokaina – lečenje depresije i operacije jer omamljuje i čini euforičnim.

#1922.
Potrošnja kokaina vrtoglavo raste, a ekonomija beleži pad. Rezultat takve jednačine jeste zabrana konzumiranja kokaina u mnogim zemljama od 1930. godine.

#1938.
Sa željom da pronađe nešto što će poslužiti kao stimulans krvotoka, hemičar Albert Hofman otkrio je LSD, zvan i esid. Tek kada ga je primenio na sebi, otkrio je halucinogene efekte.

#1939.
Posle bitke u Poljskoj otkriveno je da je mnogo nemačkih vojnika bilo pod uticajem droge, tj. metamfetamina pervitina. Osim što su ih tablete držale budnim, podsticale su i užasnu agresiju.

#1967.
Hipici su voleli dugu kosu, ples i slobodnu ljubav, i to pre svega zahvaljujući ljubavnoj drogi MDMA. Danas u ekstaziju gotovo da i nema sastojka MDMA.

#1970.
U Sjedinjenim Američkim Državama i službeno počinje „War on Drugs“ koji bi trebalo da spreči zloupotrebu ilegalnih droga.

#1979.
Do početka osamdesetih mnogi evropski lekari smeli su da propisuju amfetamine – da obuzdaju apetit, spreče prehladu, izleče narkolepsiju i depresiju.

#1990.
Vreme je velikih rejv žurki, elektro i tehno scene, i niko nije video namrgođenog plesača. Verovatno zato što su svi euforični zbog ekstazija.

#2009.
Svet broji sve više zavisnika od kristalnog praha „kristal-meta“. Ova droga uklanja umor i čini osobu euforičnom. Ali skidanje je pakleno – večna insomnija i propadanje.

#2015.
Prema evropskim izveštajima, marihuana je i dalje najraširenija droga (24 miliona evropskih konzumenata), a legalne droge kao što su cigarete i alkohol sve se manje konzumiraju.

#2017.
U mnogim evropskim zemljama ozbiljno razmišljaju o primeni marihuane u medicini.

Piše: Marina Vujčić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *